Duže od sedam decenija, vladarske palate na najlepšem brdu Beograda bile su dostupne samo odabranima. Sada su kapije prelepih zdanja otvorene i za „obične“ posetioce.

Takve demonstracije Dvorski kraljevski kompleks na Dedinju nije zapamtio. Mala grupa protestanata, naoružana motkama, kantama i transparentima, kretala se od Starog ka Belom dvoru kličući caru Etiopije, Hailu Selasiju. Protesti protiv italijanske agresije na siromašnu zemlju istočne Afrike, te 1936. godine, nisu nikoga iznenadili. Bilo ih je širom sveta i Evrope, pa čak i u samom Beogradu. Ipak, na dvoru ih niko nije očekivao. Još manje da će ih predvoditi maloletni, ali ipak službeni kralj Jugoslavije, Petar II Karađorđević.

Petočlana grupa demonstranata, u kojoj je najstariji učesnik imao 13, a najmlađi svega sedam godina, nije ni slutila da demonstrira upravo ispred salona u kome se zatekao i ambasador Italije. Zgranuti diplomata je shvatio poruku, a njegov ništa manje zbunjeni domaćin, knez namesnik Pavle Karađorđević, morao je da objasni da je reč o nevinoj dečjoj igri i običnom nestašluku. Srećom, izostala je oštra diplomatska nota, ali su svi učesnici nereda, počev od kralja Petra i njegove braće Tomislava i Andrije, pa sve do Pavlove dece, Aleksandra i Nikole, bili strogo kažnjeni: dobili su novu guvernantu koja ih je naučila da članovima kraljevske porodice nije dopušteno ono što i običnom narodu. Lekcija koju niko od njih neće zaboraviti.

Zahvaljujući sećanjima princa Tomislava Karađorđevića, ovo je jedna od retkih zanimljivosti sa Dvora koja je uspela da probije tešku ogradu od kovanog gvožđa i izađe u javnost. Duže od sedam decenija kraljevski kompleks je bio „zabranjeni grad". Osim kralja i potonjih vladarskih glava, članova porodica, posluge i visokih državnih i partijskih funkcionera, ograđeni zabran na najlepšem delu šumovitog brega bio je dostupan samo odabranim gostima. Za običan svet, Dedinje je bilo i ostalo mesto tajni, nedokučive raskoši, političkih spletki i državničkih intriga.